Od police za telefonske imenike do izrade nameštaja po meri

Od police za telefonske imenike do izrade nameštaja po meri

184
0
Deli

Milan Čipčić stolarskim zanatom bavi se od kada zna za sebe. Drvo je počeo da oblikuje još tokom đačkih dana kada je pravio police za telefonske imenike, davnih 1980-ih godina kada su telefoni ulazili u svako domaćinstvo.

– Moja mama je radila u Slogi sa još 300 žena i svakoj je bila potrebna ta polica. Ona je svakog dana nosila po dve na kormanu bicikla do firme. Na tih 300 žena došlo je još 300 komšinica i još 300 polica. Onda sam počeo da pravim drvene kutije za hleb, pa košnice – počinje svoju priču ovaj Kikinđanin.

11Drvo ga je, kako kaže, oduvek privlačilo zbog mirisa i što ga je moguće oblikovati u šta god čovek poželi. Sve što je zaradio od prodaje ulagao je u kupovinu alata, mašina, noževa kako bi razvijao posao. Međutim, ubrzo je shvatio da platežna moć građana nije dovoljna za kupovinu stvari napravljenih od čistog drveta, te se preorjentisao na izradu nameštaja od pločastog materijala.

13Godine su prolazile, stvorio je porodicu, našao posao, a uporedo je pravio nameštaj po porudžbini i ulagao u povećanje kvaliteta svojih proizvoda.  Kada je obeželežio šesnaest godina rada u firmi Toza Marković, sada već davne 2003. godine, on i njegova žena istog dana su dali otkaz i odlučili da osnuju sopstvenu firmu.

10– Krenuo sam privatno da radim i malo po malo. Ja sam puno ljudi znao iz Toze, onda sam kolegama pravio i polako su me ti ljudi bukvalno i dizali. Dobro je išlo do 2008. godine i kriza kad je došla posao se prepolovio, ali evo dan danas borimo se i trudimo se. Kvalitetom gledam da opstanem. Ponosan sam što mi stare mušterije dolaze i dovode mi svoju decu – iskren je Čipčić.

Milan Čipić i njegova žena Nataša osnovali su firmu, a njihova deca kasnije su se pridružila poslu. Ćerka Sanja sada studira, a sin Vladimir nakon završenog fakulteta posvetio se razvijanju porodičnog biznisa. – Vlada je sa mnom od malih nogu, tako da sve mašine poznaje u mali prst. Znanje mu niko neće uzeti. Teško je ovo raditi. Ali ovo zna, a diploma će mu možda nekad trebati – rekao je naš sagovornik.

5Enterijer mnogih kuća u Kikindi krasi nameštaj napravljen u stolarskoj radionici Čipčić. Mnoge važne odluke u privatnim firmama donose se za stolovima napravljenim u ovoj istoj radionici.

Milan Čipčić priznaje da nije lako biti privatni preduzetnik u današnje vreme. – Problem je što nema para. Ja bih voleo da svako ima bar 100 hiljada dinara minimalac, onda bismo mi radili bez problema. Svakom treba nešto od nameštaja. Teško je biti privantik u Srbiji, ali šta da radimo. Preko je mnogo više plaćen ovaj posao, ali nismo gladni, nismo žedni dobro je – rekao je on.

Sa druge strane, biti privatni preduzetnik ima i svoje pozitivne karakteristike. – Ako hoćeš da se boriš, možeš da se izboriš mnogo više nego kad radiš u nekoj firmi za 20 ili 30 hiljada. Ovde nekad ima malo manje posla, nekad malo više, ali imaš jako puno prijatelja. Kroz posao sam upoznao jako puno ljudi i to znači nekad mnogo više nego ne znam ni ja koje pare – objasnio je Milan Čipčić.

2Kad sve sabere i oduzme, ne kaje se što je 2003. doneo odluku da napusti radno mesto i osnuje sopstvenu firmu.  – Veruj mi da sam se naradio. Mnogo je bilo dana kada sam i po 20 sati radio. Možda neko u dva života nije uradio koliko sam ja u ovom. Nije mi žao, ipak sam napravio ovo što sam napravio – iskren je Čipčić.

U „Stolarskoj radionic Čipčić“ proizvodi se nameštaj po meri, od plakara, kuhinja, cipelarnika, kupatilskog nameštaja do kancelarijskog. – Bukvalno sve po porudžbini radimo. Šta god neko zamisli možemo da napravimo. Jeste da je to mnogo skuplja varijanta nego kad se radi serijska proizvodnja, ali svaki jedan proizvod predstavlja posebni projekat – objasnio je Milan Čipčić.

1

Nema komentara

Ostavi odgovor