U muzeju bračnog para Vukov eksponate čine uspomene

U muzeju bračnog para Vukov eksponate čine uspomene

90
0
Deli

Za razliku od privatnih tematskih muzeja poput onih posvećenih hlebu, pčelama, starim zanatima, lutkama i drugim stvarima, bračni par Vukov iz Kikinde napravio je muzej sopstvenih uspomena. Dve prostorije u njihovoj kući namenjene su za čuvanje njima dragih stvari od kojih svaka priča svoju priču. Neke su dugo godina bile na tavanu, neke je dobio na poklon, neke kupio, neke napravio, ali neizostavno dolaze sa jedinstvenom biografijom.

Jedna od najstarijih stvari koja je našla mesto na zidu muzeja uspomena, ali i najdragocenija za Radovana Vukova, kako kaže, jeste gitara njegovo pokojnog oca. – Doneo je tu gitaru iz zarobljeništva 1945. godine i to mi je ostala uspomena. U stvari, on je prvo uzeo harmoniku i pešice je išao za Jugoslaviju, noseći harmoniku, dok je njegov kolega nosio tu gitaru. Moj otac je bio lenj, teško mu je bilo, pa su se menjali i doneo je gitaru – kroz smeh se priseća priče.

Ogledala, zidni satovi, pletene korpe, lutke obučene u narodne nošnje, alati, lični i uskrasni predmeti deo su stalne postavke Radovanovog muzeja. Uramljena fotografija Josipa Broza Tita i njegova bista na polici odaju nostalgiju koju naš saogvornik gaji prema nekim prošlim vremenima. – Podseća me na ona vremena kada smo mi bili mlađi i nije bilo toliko briga – objasnio je on.

Na ideju da naprave muzej uspomena podstakla ga je njegova supruga Marica, koju on od milošte zove Mrvica. Želeći da sačuva staru mašinu za šivenje „singericu“ počeli su da ređaju stvari za koje ih vezuju draga sećanja i malo po malo, soba je bila popunjena.

Osim čuvanja uspomena, penzionerske dane Radovan i Marica provode vrlo aktivno, a s obzirom na to da Radovan gaji i veliku ljubav prema stolariji, u svojoj radionici pravi razne ukrasne predmete od drveta, poput kočije koja krasi dvorište.

– Lepo nam je tamo unutra, on sedi i radi i kada uzme nešto na strug ja sedim tu gledam i govorim da ovo ne valja ovako, ovo ne valja onako, a on onda kaže, ‘pa dobro ti kažeš Mrvice, dobro što si ti tu’. Kada nismo zajedno, nedostajemo jedno drugom – priča Marica.

Kada ga ponese rad, Radovan se u radionici zadrži više sati, stvarajući nove uspomene ili popravljajući one sačuvane. – Nekada i ceo dan provedem u muzeju i Mrvica moja me grdi. Kaže ‘Je l’ ja postojim ovde?’ Dobro, ajde, znaš da te volem, mani me da radim, odgvorim joj ja – šaljivo prepričava naš sagovornik, na šta se Marica nadovezala kako joj Radovan postavlja isto pitanje kada se desi da ona štrika u drugoj prostoriji.

Za muzej uspomena, kaže Radovan, nije rano. Oseća se mlado i vitalno, te da ima još stvari koje treba prikupiti i sačuvati od zaborava. Srdačni, nasmejani i puni ljubavi jedno prema drugom, ali i ostatku sveta, Radovan i Marica čuvajući vredne uspomene, stvorili su sebi oazu mira u kojoj sa radošću provode penzionerske dane.

Nema komentara

Ostavi odgovor

CAPTHA *